Jedan od rodonačelnika srpskog zdravstva bio je češki lekar
23.03.2016 / 11:45 | Aktualizováno: 23.03.2016 / 12:31
Tokom čitavog 19. veka lekari stranci, računajući i austrijske Srbe, premošćavali su dubok jaz između realne potrebe za lekarima i mogućnosti da ih Srbija sama školuje (prvi Medicinski fakultet u Srbiji otvoren je u Beogradu tek 1920. godine). Uprkos ogromnim teškoćama u radu (loši sanitetski uslovi, materijalna i opšta nesigurnost, nepoštovanje naroda, neretko i državne elite), mnogi od tih lekara našli su u Srbiji svoju novu domovinu i ostali zabeleženi kao moralni uzor i nepokolebljivi borci za narodno zdravlje. Među njima se izdvaja i ime Hermana Avgusta Majnerta (1805-1858), doktora medicine rodom iz Litomnjeržica u Češkoj (tada Lajtmeric u Austrijskom carstvu).
Herman Majnert je medicinu studirao u Pragu, Beču i Pešti, gde je stekao diplomu doktora medicine (najviše medicinsko zvanje sticano na fakultetima onovremene Austrije i Evrope) 10. avgusta 1835. godine. Uprkos činjenici da se nakon diplomiranja zaposlio u Budimu, drugom po značaju centru Austrijskog carstva, dr Majnert se, kao veliki empatičar i avanturista, već 1836. sam ponudio srpskim vlastima, koje su ga 8. decembra 1836. izabrale i postavile za lekara najvećeg srpskog karantina – Aleksinačkog.
Međutim, početak rada dr Majnerta u Srbiji nije obećavao, štaviše, pretio je da ga košta karijere, pa i težih posledica. Iako stručan po pitanju kolere, kuga je, u praksi, za njega bila velika nepoznanica, a to neiskustvo kumovalo je odluci da se zaraženi turski vojnici propuste iz Aleksinca u Beograd, što je uzrokovalo širenje kuge po Srbiji. Uprkos ovoj fatalnoj grešci, dr Majnert se iskupio hrabrim angažovanjem u Ražnju, najopasnijem leglu kužne zaraze, nakon čega je pomilovan od strane kneza Miloša i srpske javnosti i ponovo postavljen za lekara Aleksinačkog karantina, gde je nastavio da leči kužne bolesnike, ovoga puta sa značajnim iskustvom stečenim u „prvim borbenim redovima“ protiv ove opake bolesti.
Ostatak karijere dr Majnert je proveo u beogradskoj Vojnoj bolnici (1838-1839), bio je prvi kragujevački (1839-1847) i treći beogradski (1847-1858) načelnik civilnog saniteta, odnosno „okružni fizikus“. Bio je i član ugledne Stalne lekarske komisije (1853-1858), koja je na državnom nivou rešavala najznačajnija sanitetska pitanja. Na pomenutim pozicijama dejstvovao je s jednakom snagom na dva teška fronta – medicinskom i prosvetnom, ostvarivši zapažene rezultate: iskorenjivanje epidemije velikih boginja (variola vera), trbušnog tifusa i crnog prišta (antrax), angažovanje na podizanju prvih civilnih bolnica u Kragujevcu i Beogradu, omogućavanje donošenja prve srpske „Uredbe o grobljima“ 1843. godine, medicinsko opismenjavanje naroda u pogledu potrebe obaveznog pelcovanja (vakcinisanja) i održavanja higijene, donošenje prvih sanitetskih propisa itd.
Doktor Majnert je dobio srpsko državljanstvo 1855, a preminuo je u Beogradu 1858. godine bez potomstva.
Izvor: Nenad Karamijalković (Herman Avgust Majnert – doktor bez granica, Zbornik Matice srpske za istoriju, br. 92, Novi Sad 2015)
Ukaz Ministarstva unutrašnjih dela
izvor: Novine srbske, br. 38, 26. avgust 1839, Beograd